Ljudmila (Noć kad je Tisa nadošla)

 

Spalio je juli seno, a Tisa nezapmćeno opala...

I otkrila sprud kraj šlepa ko stvoren za njena lepa stopala.

Stari joj je bio lađar, polurumun-polumađar, besni ker...

Al` prema meni nikad zao, nekako je znao da mu volim kćer.

 

Bodom sitnim kao prezla moja ime je izvez`la stidljivo...

Plavim koncem na gaćice i pod karner spavaćice, jedva vidljivo.

Skrila čamac mlada trska koju možeš sa dva prsta poviti.

Molila se Bogu suše da što duže ne da im otploviti.

 

Tu noć je Tisa nadošla, a na njoj nošnja raskošna...

Samo sandalice, prstenčić i u kosi venčić od ivanjskog cveća.

Pa ipak, nije nesreća, što me se ona ne seća. Ma kakvi.

Nesreća je što se ja nje sećam...

 

Nastavila voda rasti, nije htela naglas kasti, a znala je..

Drugog jutra sve po starom, al` nikad da s lađe Garov zalaje?

Zaklela me da je čekam, da će me se cela veka sećati.

Na promaji žar malakše... Ima l` išta lakše neg` obećati?

 

Noć kad je Tisa nadošla, na njoj nošnja raskošna...

Samo sandalice, prstenčić i u kosi venčić od ivanjskog cveća.

Pa ipak, nije nesreća, što me se ona ne seća. Ma kakvi.

Nesreća je što se ja nje sećam...