Noc kad je Tisa nadoslaa

 

Spalio je juli seno, a Tisa nezapamćeno opala

I otkrila sprud kraj šlepa ko stvoren za njena lepa stopala

Stari joj je bio lađar, polu Rumun, polu Mađar, besni ker

Prema meni nikad zao, nekako je znao da mu volim kćer

 

Bodom sitnim kao prezla moje ime je izvezla stidljivo,

Plavim koncem na gaćice i pod karner spavaćice jedva vidljivo

Skrila čamac mlada trska koju možeš sa dva prsta poviti

Molila se Bogu suše da što duže ne da im otploviti

Tu noć je Tisa nadošla, a na njoj nošnja raskošna

Samo sandalice, prstenčić i u kosi venčić od ivanjskog cveća

Pa ipak, nije nesreća što me se ona ne seća

Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam

 

Nastavila voda rasti, nije htela naglas kasti, a znala je

Drugog jutra sve po starom, al nikad da slađe garov zalaje

Zaklela me da je čekam, da će me se cela veka sećati

Na promaji žar malakše, ima l išta lakše neg obećati

 

Noć kad je Tisa nadošla, a na njoj nošnja raskošna

Samo sandalice, prstenčić i u kosi venčić od ivanjskog cveća

Nije nesreća što me se ona ne seća

Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam