Ostaje Mi To Što Se Volimo

Moj drug iz detinjstva

živi sretno na selu,

k'o u ruskom romanu, tačno tako.

Ima ženu i sina, ima podrum pun vina

i sve mu je ravno.

 

U poslednje vreme ja ga viđam sve ređe,

samo onda, uglavnom, kad nešto slavi.

On se ne ljuti zbog tog, pruži ruku i kaže:

"Nisi bio odavno".

 

I sećamo se dana kad smo još bili divlji

k'o jeleni hitri,

i sve smo bliži istini i tuži

što smo bliži sledećoj litri.

 

Pitam ga dal' zna da si otišla,

da si otišla.

"Ma nije strašno", kaže on,

"Imala je drugog, to znaš".

 

Pitam ga dal' zna da se volimo,

da se još volimo.

"Ma baš si smešan", kaže on,

"ponekad si klinac baš".

 

Moj drug iz detinjstva život posmatra škrto,

vidi nebo i zemlju, ma ima pravo.

Ja sam prokleti pesnik koji stoji na kiši,

koji laže i voli.

 

Mada smo učili istu grubu životnu školu,

mi smo nekad daleki, pa to je ljudski.

Svako nosi u sebi nekog svog malog boga

kom se potajno moli.

 

I zato vraćam priču na vremena

kad smo bili jeleni hitri,

i sve smo bliži istini i tuži

što smo bliži sledećoj litri.

 

Pitam ga šta sad, kad si otišla, kad si otišla.

"Ma budi mangup", kaže on,

"ima mnogo sličnih njoj".

 

Pitam ga dal' zna da se volimo,

da se još volimo.

"Ma koješta", gunda on,

"dodaj bokal stari moj".

 

Moj drug iz detinjstva se oženio zelen,

al' je imao sreće, ja vidiš nisam.

Ja sam ljubio razne, neke potpuno prazne,

neke potpuno strane.

 

I sve mi se čini da ne postoji način

da mu objasnim tebe, jedinu pravu.

Zato topim u vinu čitav svet jer u cašu

može svašta da stane.

 

I sećamo se dana kad smo još bili divlji

k'o jeleni hitri,

i sve smo bliži istini i tuži

što smo bliži sledećoj litri.

 

Pitam ga dal' zna da je nevažno što si otišla.

"Avantura", kaže on, "šta ti sada ostaje?"

Ostaje mi to što se volimo, što se volimo.