Rapsodija o Katrin

Capo II Original: Bm

 

Na stanici u Puli, pod vrelim suncem leta,

sam čekao autobus i svirao gitaru..

Tad sela je kraj mene... I pitala da l' smeta?

I znam li dobar hotel u Rovinju il' Vrsaru?

I reče da je stigla tog jutra iz Dižona.

Odvedoh je u mali restoran (s dobrom klopom).

Uz sendviče i kafu, onako, iz fazona,

Predložih joj da dalje krene sa mnom auto-stopom...

 

Oprosti mi, Katrin, možda nisam bio fin,

mada si mi bila draga.

Oprosti mi, Katrin... Sve je sada samo dim...

Našoj ljubavi - ni traga...

 

 

A sutra sve je bilo ko da se dugo znamo...

Na plaži joj, na poklon, izronih morskog puža...

I nije rekla ništa (nasmešila se samo).

I pružila mi ruke... Kao sebe da mi pruža...

 

Oprosti mi, Katrin, možda nisam bio fin,

mada si mi bila draga.

Oprosti mi, Katrin... Sve je sada samo dim...

Našoj ljubavi - ni traga...

 

A za sve je kriv moj ortak Zole, to moram da kažem.

Tog dana doneo je žurnal sa čudesnim pejsažem...

- Ajmo mi u Istru - reko je - tamo žive vile...

- Ma, daleko je... Al' kad već žive, same su krive...

I, eto nas.

U zemlju vila kreneš vozom, a stigneš vlakom…

Pred jutro omami te vazduh smućkan sa zrakom.

Pod Ćićarijom ugledaš Buzet i tom si slikom prosto obuzet...

Al’ tad maestral pirne dolinom reke Mirne.

Negde od Tarske vale, od obale...

Niz prugu grenadiri borovi, da l’ su kažuni ili dvorovi?

Kao da stiže glavom car u Kanfanar.

 

“Istra je naša!”

Pisalo je na kamenom zidu...

“L’Istria è nostra!”

Važi, sve ćemo to imati u vidu...

Pa, da...

 

Nas tri drugara, lovci na šanse…

Tri musketara iz ravne provanse...

“Leto je loto…” - to je naš moto, s cveta na cvet...

Istra je naša! L’Istria è nostra!

Važi, al’ momentalno naša je i vozdra!

Tu je stvar čista:

Čija je Istra, njegov je svet.

 

 

“Istra je naša!”

Pisalo je na kamenom zidu…

 

 

“L’Istria è nostra!”

Dobro, sve ćemo to imati u vidu…

Majica, farke i espadrile…

Paradna uniforma naše eskadrile.

Palac na cesti...

Gde li ću sresti onu iz sna?

 

I put do raja, svejedno umori...

I brzi voz na kraju uspori...

I malo zatim sreo sam Katrin (što se već zna).

 

Taj dan je bio dosta duži od drugih dana...

Plava laguna, Via Flengi i Funtana...

I tad stao nam je tip sa kombijem,

pa do Umaga s tim hipi zombijem...

Gde je sa sestrom htela do hotela, pa laku noć.

 

Te letnje ljubavi mu dođu suvenir na kraju,

ko trag bikinija na koži otprilike traju...

Uz onaj feral u Savudriji osvanuo sam nešto mudriji...

Ma, super mi je sve to, po curica za leto…

Vreme na revers uzeto.

Al' moram ovde onu dovesti uz koju ću sva leta provesti,

neka u dobru, neka u zlu ali uz nju.

 

A što se tiče Katrin, samo bi kučkin sin nešto rekao loše.

 

Svoj je vrtela film, što je OK sasvim,

svako bira svoj lik.

Mali prepadnut stvor, mali spetljani čvor,

vrapčić košavom nošen…

I toliko od nas...

Suza pecne na čas al’ ne ostavi plik.

 

I mahala mi dugo sa prozora vagona...

I pisala mi (posle) da pamti sunce juga...

I zvala me, u jesen, da dođem do Dižona...

Al'... Tamo ne bi bila ista... Nego neka druga...

 

Oprosti mi, Katrin, možda nisam bio fin,

mada si mi bila draga.

Oprosti mi, Katrin... Sve je sada samo dim...

Našoj ljubavi - ni traga...

Ni traga.