Ko udara tako pozno

Ko udara tako pozno u dubinu noćnog mira

Na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira?

 

"Već je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata,

Sedi oci, kaluđeri, otvor'te mi teška vrata.

 

Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,

Klonulo je moje telo, umorne su moje noge -

 

Al' je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,

Da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.

 

Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,

I sad evo svetlost tražim u skromnome manastiru.

 

Otvor'te mi, casni oci, manastirska teška vrata,

I primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata..."

 

Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu

I s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.

 

A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi,

Sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.

 

On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,

I ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.

 

Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,

Ali čelo uzvišeno, božanstvena mudrost krasi.

 

Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo,

A kroz suze prošaputa: "Primamo te, milo čedo".

 

Vekovi su prohujali, od čudesne one noći,-

Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći -

 

Al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava,

Jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava.

 

 

Jashinman